Priča o Kneginji Jelisaveti Karađorđević
24.10.2019.
Hoću da vam ispričam istinitu priču o jednoj modernoj Srpskoj princezi koja je čudesan primer svega što u svom radu ističem kao vrednost: Kako živeti svoj autentičan život punim plućima, slobodno realizujući svoju životnu svrhu a pritom biti duboko ukorenjen i povezan sa svojim precima i svojom tradicijom; Kako da nas istorijsko i porodično nasleđe ne opterećuje i ne blokira, naprotiv, da nam daje stabilnost, vetar u leđa, blagoslove i snagu. Kada se čovek ukoreni tako što prihvati blagoslove i snagu svojih predaka, počinje da prima u svoj život ogromnu količinu zdrave životne energije i svi oni loši simptomi se menjaju. Tada osoba konačno zna ko je, zauzima svoje autentično mesto u porodičnom sistemu, i ono što je najvažnije može uspešno da realizuje svoje talente i da služi misiju svoje duše zbog koje je i došla u ovaj svet. Tek tada možemo da govorimo o svesnom kreiranju, ljubavi, izobilju, i donošenju odluka koje će biti na korist njoj, drugim ljudima i čitavom svetu.
Kneginju sam upoznao pre 20 godina na svojim nastupima dok sam igrao folklor. Često je bila prisutna na našim koncertima i kulturnim dogadjajima. Trudila se da upije svaki segment naše narodne kulture, tradicije, običaja, da nadoknadi sve ono što u izgnanstvu nije imala. Pamtim njen snažan zagrljaj, oči prepune ljubavi ali i pritajene tuge. Bio sam fasciniran njenom ličnošću, dostojanstvom, prirodnošću, izuzetnim humorom, čudesnom snagom i potrebom da istina o njenim roditeljima i porodici izađe na videlo. Njena životna sudbina snažno je uticala na izgrađivanje mog unutrašnjeg pogleda na svet i mog karaktera. Njena životna priča poslužila mi je kao velika inspiracija u radu na sebi, svom porodičnom nasleđu kao i u nastanku autorskog programa koji vodim "Sila Roda - Anđeosko Ozdravljenje".
U ovom tekstu baziraću se samo na lik i najznačajnija dela princeze Jelisavete. Političke prilike i veličanstvene ličnosti kneza Pavla i kneginje Olge dotaćiću najkraće moguće. Priču o Jelisavetinim roditeljima opisaću u nekom drugom tekstu.
Kneginju sam upoznao pre 20 godina na svojim nastupima dok sam igrao folklor. Često je bila prisutna na našim koncertima i kulturnim dogadjajima. Trudila se da upije svaki segment naše narodne kulture, tradicije, običaja, da nadoknadi sve ono što u izgnanstvu nije imala. Pamtim njen snažan zagrljaj, oči prepune ljubavi ali i pritajene tuge. Bio sam fasciniran njenom ličnošću, dostojanstvom, prirodnošću, izuzetnim humorom, čudesnom snagom i potrebom da istina o njenim roditeljima i porodici izađe na videlo. Njena životna sudbina snažno je uticala na izgrađivanje mog unutrašnjeg pogleda na svet i mog karaktera. Njena životna priča poslužila mi je kao velika inspiracija u radu na sebi, svom porodičnom nasleđu kao i u nastanku autorskog programa koji vodim "Sila Roda - Anđeosko Ozdravljenje".
U ovom tekstu baziraću se samo na lik i najznačajnija dela princeze Jelisavete. Političke prilike i veličanstvene ličnosti kneza Pavla i kneginje Olge dotaćiću najkraće moguće. Priču o Jelisavetinim roditeljima opisaću u nekom drugom tekstu.
DUBOKI OSEĆAJ NEPRIPADANJA
Kneginja Jelisaveta rodjena je 7.aprila 1936 u Beogradu, u Belom dvoru, od oca Kneza Pavla Karađorđevića i majke Grčko Danske kneginje Olge. Knez Pavle je posle ubistva Kralja Aleksandra bio Kraljev namesnik (Regent) do puča 27. marta 1941. godine. Novopridošli politički vrh zajedno sa narodom odrekao se cele svoje prošlosti i istorije i počeo da računa svoje postojanje i svoj identitet od 1941. od dolasku komunista na vlast i po završetku II Svetskog rata. Nametnuta nasilno od stranih službi komunistička vlast je poubijala celokupnu srpsku građansku klasu, bogate trgovce i privrednike, intelektualce, profesore, najbolje seoske domaćine i svakog u kog su posumnjali da se protivi novom režimu. Mnoge porodice su ponižene, opljačkane i prognane.Tako je isključena iz istorije i kraljevska porodica Karađorđević, naročito porodica kneza Pavla kojoj je učinjena ogromna nepravda, koju će mnogo decenija kasnije svojim vrednim zalaganjem ispraviti jedna predivna, nežna i izuzetno snažna žena- srpska princeza Jelisaveta. Ona će učiniti da istina Izađe na videlo!
Aprila 1941 Jelisaveta je imala nepunih 5 godina kada je sa porodicom proterana iz Srbije. Za samo četiri sata morali su da napuste zemlju vozom iz Topčidera do Atine, pa preko Egipta, Kenije (Najrobi), Južnoafričke Republike (Johanesburg). Posle rata 1948. godine vratili su se u Evropu: Ženeva, Pariz, London, Amerika. Kneginja Jelisaveta često se prisećala: “Kao dete u Keniji sam često maštala kako samo treba da zatvorim oči, izbrojim do deset, i kad ih otvorim biću kod kuće u Belom dvoru. Ali to se nije desilo.” Zatim će reći: “Ja sam uvek bila buntovna. Zbog tuge. Niko nije primetio da sam bila tužna. Bila sam jako tužna, odjednom nisam bila više voljena, a bila sam najomiljenije dete kao prva devojčica u porodici. Odjednom moj narod mene više ne voli. Odjednom nisam više voljena. Ja mislim da sam imala taj kompleks čitav život, možda sada manje, ali ipak to je uvek bilo u senci: ‘Ti si ništa, ne pripadaš nigde, tvoja zemlja tebe više ne voli, nisi više poželjna.’ I to utiče na dete. Uvek sam bila sama, nisam bila školovana do devete godine u Južnoj Africi, i nisam bila navikla da budem u društvu sa decom. Sve je ovo bilo jako teško – da naučim da budem normalna osoba, što se nadam da sam sada.”
Kneginja Jelisaveta rodjena je 7.aprila 1936 u Beogradu, u Belom dvoru, od oca Kneza Pavla Karađorđevića i majke Grčko Danske kneginje Olge. Knez Pavle je posle ubistva Kralja Aleksandra bio Kraljev namesnik (Regent) do puča 27. marta 1941. godine. Novopridošli politički vrh zajedno sa narodom odrekao se cele svoje prošlosti i istorije i počeo da računa svoje postojanje i svoj identitet od 1941. od dolasku komunista na vlast i po završetku II Svetskog rata. Nametnuta nasilno od stranih službi komunistička vlast je poubijala celokupnu srpsku građansku klasu, bogate trgovce i privrednike, intelektualce, profesore, najbolje seoske domaćine i svakog u kog su posumnjali da se protivi novom režimu. Mnoge porodice su ponižene, opljačkane i prognane.Tako je isključena iz istorije i kraljevska porodica Karađorđević, naročito porodica kneza Pavla kojoj je učinjena ogromna nepravda, koju će mnogo decenija kasnije svojim vrednim zalaganjem ispraviti jedna predivna, nežna i izuzetno snažna žena- srpska princeza Jelisaveta. Ona će učiniti da istina Izađe na videlo!
Aprila 1941 Jelisaveta je imala nepunih 5 godina kada je sa porodicom proterana iz Srbije. Za samo četiri sata morali su da napuste zemlju vozom iz Topčidera do Atine, pa preko Egipta, Kenije (Najrobi), Južnoafričke Republike (Johanesburg). Posle rata 1948. godine vratili su se u Evropu: Ženeva, Pariz, London, Amerika. Kneginja Jelisaveta često se prisećala: “Kao dete u Keniji sam često maštala kako samo treba da zatvorim oči, izbrojim do deset, i kad ih otvorim biću kod kuće u Belom dvoru. Ali to se nije desilo.” Zatim će reći: “Ja sam uvek bila buntovna. Zbog tuge. Niko nije primetio da sam bila tužna. Bila sam jako tužna, odjednom nisam bila više voljena, a bila sam najomiljenije dete kao prva devojčica u porodici. Odjednom moj narod mene više ne voli. Odjednom nisam više voljena. Ja mislim da sam imala taj kompleks čitav život, možda sada manje, ali ipak to je uvek bilo u senci: ‘Ti si ništa, ne pripadaš nigde, tvoja zemlja tebe više ne voli, nisi više poželjna.’ I to utiče na dete. Uvek sam bila sama, nisam bila školovana do devete godine u Južnoj Africi, i nisam bila navikla da budem u društvu sa decom. Sve je ovo bilo jako teško – da naučim da budem normalna osoba, što se nadam da sam sada.”
|
|
|
|
|
Po završetku studija Istorije Umetnosti, Jelisavetu su roditelji nagovarali da se uda za belgijskog kralja Boduina I, što je ona kategorički odbila. U porodičnom domu u Parizu vladala je tužna i mučna atmosfera. Knez Pavle nije mogao da živi sa nepravdom koja mu je učinjena a bio je svestan da nije mogao sam da je ispravi. Sa tim teretom rasla je njegova ćerka Jelisaveta. Naročito je bilo teško prihvatiti saobraćajnu nesreću u kojoj je poginuo njegov sin Knežević Nikola u svojoj 26. godini. Jelisaveta je tada tek napunila 18 godina. Kada sam lično pitao Jelisavetu kako su se nosili sa tolikim bolom u tim danima u Parizu, sa obeležjem narodnih neprijatelja, ona mi je odgovorila: “Bilo je jako tužno. To je ubilo duh moga oca. Njegovo telo bilo je još živo ali njegov duh je bio mrtav mnogo godina kao i moja majka. Naročito posle smrti mog brata Nikole. To je bio kraj.”
U jednom intervjuu je izjavila: “Sa dvadest tri godine ja ništa nisam znala o životu, niti šta da radim sa svojim životom, ni gde pripadam. Bila sam depresivna i došla sam u situaciju da ujutro nisam želela da se probudim. Jedino sam bila svesna da moram nešto da promenim u svom životu. Tada sam upoznala Hauarda Oksenberga, koji je bio četrnaest godina stariji od mene. Pitao me da li bih želela da s njim odem u Ameriku.” Tako je i bilo. 1959. preselila se u Ameriku i narednih 30 godina se ostvarila kao supruga, majka troje dece, baka, humanitarna aktivistkinja, slikarka, spisateljica i poslovna žena.
POVRATAK U SRBIJU I ISPRAVLJANJE VELIKE NEPRAVDE
1987 god. vozom je iz Mađarske ušla u Srbiju jedna zaboravljena srpska princeza posle 46 godina pošto je sa svojom porodicom prognana i deportovana iz svoje rođene zemlje u izgnanstvo, isto vozom. U trenutku dolaska u Srbiju Jelisaveta je imala svoj izuzetno bogat, sadržajan i realizovan privatni i poslovni život u Americi. Kretala se u visokom društvu. Ima prijatelje među svim kraljevskim porodicama u svetu. U krvnom srodstvu je sa španskom Kraljicom Sofijom, Princom Čarlsom od Velsa, sa Vojvodom i Princezom od Kenta. Družila se sa predsednikom Amerike Džonom Kenedijem, Ričardom Niksonom, umetnikom E. Vorholom, mnogim glumcima, umetnicima, biznismenima i vrlo uticajnim ličnostima. Mogla je da živi mondenski život ali je to je nije ispunjavalo. Znala je da 'mora' da učini velika dela za svoju porodicu i za narod koji ju je odbacio. U svojoj duši osećala je snažnu potrebu da napusti život u Americi i da se vrati na mesto zločina, u svoju zemlju u kojoj je bila persona non grata. A šta to znači? To je bukvalno osoba kriminalac na najvišem nivou. To je osoba državnini i narodni neprijatelj, nepoželjna, neprihvaćena, odbačena. To je osoba isključena i proterana iz svoje zemlje i svog naroda kojoj je zabranjen ulazak u rođenu zemlju, osoba koja u svojoj zemlji gubi sva ljudska i građanska prava. Prešla je granicu Srbije zahvaljujući političkim uticajima svog tadašnjeg supruga, predsednika vlade Perua. Jelisaveta se seća tih dana: “Kada sam došla u Srbiju prvi put niko nije znao da postojim i da moja ćerka nije bila u Dinastiji (američka TV serija) niko ne bi uopšte išta znao da postoji familija Karađorđević.”
Jelisaveta je tada provela nekoliko dana u Beogradu sve vreme plačući u hotelu u kom je odsela. U njoj je postojao dubinski unutrašnji poriv da Srbija i njen narod čuju istinu o njenom ocu i njenoj porodici. Osećala je da baš njoj pripada zadatak da skine sa svoje porodice i sa Srbije strašan teret, žig i ružnu sliku koju su komunističke vlasti stavile na njenu porodicu i tako obmanuli celokupan narod. Ona će uspeti u tome! Nekoliko decenija kasnije, uz ogroman trud i zalaganje, otkrila je arhivsku građu i ličnu dokumentaciju Kneza Pavla. Skinula je 'prokletstvo' i rehabilitovala je ličnost svoga oca. Posmrtne ostatke svojih roditelja i brata vratila je kući, u svoju crkvu zadužbinu na Oplencu. Beskrajno joj Hvala uz najdublje poštovanje prema Kosmičkom zakonu Sile Roda!
Oko pola veka istina je bila zarobljena. Zaslugom Princeze Jelisavete u Beograd je prebačeno oko 12.000 dokumenata i arhivske građe koje je knez Pavle zaveštao Kolumbija Univerzitetu u Njujorku, pod uslovom da ih niko iz bivše Jugoslavije ne može koristiti dok su komunisti na vlasti. Knez Pavle je znao da bi Komunistički istoričari zloupotrebili njegova politička i privatna dokumenta i još više kompromitovali istinu i njegovu porodicu. Princeza Jelisaveta je prevela određenu publikaciju sa engleskog jezika koja nije objavljivana u Srbiji i knjigu o svom ocu. I konačno, uhvatila se u veliki pravni proces rehabilitacije ličnosti kneza Pavla, namesnika Kraljevine Jugoslavije i regenta (zanenika) ubijenog kralja Aleksandra I Karadjordjevića. Trajno se preselila u Beograd kao podstanarka. Svo svoje vreme posvetila je učenju srpskog jezika, upoznavanju Srbije, kulture, tradicije, običaja. Bavila se humanitarnim i kulturnim radom koji zaslužuje nekoliko posebnih tekstova o tome. I čekala. Strpljivo je čekala pravdu. Sasvim sam siguran da je Ženski Rodoslov Kneginje Jelisavete pomogao kao snažna sila pretkinja da se sačuva sećanje o porodici i da istina izađe na videlo. Ovog puta ću pomenuti te značajne žene, pretkinje i po majčinoj i po očevoj liniji Kneza Pavla: Elena Petrovna Trubecka Demdova, Aurora Pavlovna Demidova, Marija Pavlovna Demidova, Jovanka Nenadović, Jelena Petrović, Persida Karadjordjević, Kleopatra Karadjordjević. Sve do jedne bile su mnogo moćne žene! Opširnije o pretkinjama Kneginje Jelisavete pisaću u nekom drugom tekstu.
U jednom intervjuu je izjavila: “Sa dvadest tri godine ja ništa nisam znala o životu, niti šta da radim sa svojim životom, ni gde pripadam. Bila sam depresivna i došla sam u situaciju da ujutro nisam želela da se probudim. Jedino sam bila svesna da moram nešto da promenim u svom životu. Tada sam upoznala Hauarda Oksenberga, koji je bio četrnaest godina stariji od mene. Pitao me da li bih želela da s njim odem u Ameriku.” Tako je i bilo. 1959. preselila se u Ameriku i narednih 30 godina se ostvarila kao supruga, majka troje dece, baka, humanitarna aktivistkinja, slikarka, spisateljica i poslovna žena.
POVRATAK U SRBIJU I ISPRAVLJANJE VELIKE NEPRAVDE
1987 god. vozom je iz Mađarske ušla u Srbiju jedna zaboravljena srpska princeza posle 46 godina pošto je sa svojom porodicom prognana i deportovana iz svoje rođene zemlje u izgnanstvo, isto vozom. U trenutku dolaska u Srbiju Jelisaveta je imala svoj izuzetno bogat, sadržajan i realizovan privatni i poslovni život u Americi. Kretala se u visokom društvu. Ima prijatelje među svim kraljevskim porodicama u svetu. U krvnom srodstvu je sa španskom Kraljicom Sofijom, Princom Čarlsom od Velsa, sa Vojvodom i Princezom od Kenta. Družila se sa predsednikom Amerike Džonom Kenedijem, Ričardom Niksonom, umetnikom E. Vorholom, mnogim glumcima, umetnicima, biznismenima i vrlo uticajnim ličnostima. Mogla je da živi mondenski život ali je to je nije ispunjavalo. Znala je da 'mora' da učini velika dela za svoju porodicu i za narod koji ju je odbacio. U svojoj duši osećala je snažnu potrebu da napusti život u Americi i da se vrati na mesto zločina, u svoju zemlju u kojoj je bila persona non grata. A šta to znači? To je bukvalno osoba kriminalac na najvišem nivou. To je osoba državnini i narodni neprijatelj, nepoželjna, neprihvaćena, odbačena. To je osoba isključena i proterana iz svoje zemlje i svog naroda kojoj je zabranjen ulazak u rođenu zemlju, osoba koja u svojoj zemlji gubi sva ljudska i građanska prava. Prešla je granicu Srbije zahvaljujući političkim uticajima svog tadašnjeg supruga, predsednika vlade Perua. Jelisaveta se seća tih dana: “Kada sam došla u Srbiju prvi put niko nije znao da postojim i da moja ćerka nije bila u Dinastiji (američka TV serija) niko ne bi uopšte išta znao da postoji familija Karađorđević.”
Jelisaveta je tada provela nekoliko dana u Beogradu sve vreme plačući u hotelu u kom je odsela. U njoj je postojao dubinski unutrašnji poriv da Srbija i njen narod čuju istinu o njenom ocu i njenoj porodici. Osećala je da baš njoj pripada zadatak da skine sa svoje porodice i sa Srbije strašan teret, žig i ružnu sliku koju su komunističke vlasti stavile na njenu porodicu i tako obmanuli celokupan narod. Ona će uspeti u tome! Nekoliko decenija kasnije, uz ogroman trud i zalaganje, otkrila je arhivsku građu i ličnu dokumentaciju Kneza Pavla. Skinula je 'prokletstvo' i rehabilitovala je ličnost svoga oca. Posmrtne ostatke svojih roditelja i brata vratila je kući, u svoju crkvu zadužbinu na Oplencu. Beskrajno joj Hvala uz najdublje poštovanje prema Kosmičkom zakonu Sile Roda!
Oko pola veka istina je bila zarobljena. Zaslugom Princeze Jelisavete u Beograd je prebačeno oko 12.000 dokumenata i arhivske građe koje je knez Pavle zaveštao Kolumbija Univerzitetu u Njujorku, pod uslovom da ih niko iz bivše Jugoslavije ne može koristiti dok su komunisti na vlasti. Knez Pavle je znao da bi Komunistički istoričari zloupotrebili njegova politička i privatna dokumenta i još više kompromitovali istinu i njegovu porodicu. Princeza Jelisaveta je prevela određenu publikaciju sa engleskog jezika koja nije objavljivana u Srbiji i knjigu o svom ocu. I konačno, uhvatila se u veliki pravni proces rehabilitacije ličnosti kneza Pavla, namesnika Kraljevine Jugoslavije i regenta (zanenika) ubijenog kralja Aleksandra I Karadjordjevića. Trajno se preselila u Beograd kao podstanarka. Svo svoje vreme posvetila je učenju srpskog jezika, upoznavanju Srbije, kulture, tradicije, običaja. Bavila se humanitarnim i kulturnim radom koji zaslužuje nekoliko posebnih tekstova o tome. I čekala. Strpljivo je čekala pravdu. Sasvim sam siguran da je Ženski Rodoslov Kneginje Jelisavete pomogao kao snažna sila pretkinja da se sačuva sećanje o porodici i da istina izađe na videlo. Ovog puta ću pomenuti te značajne žene, pretkinje i po majčinoj i po očevoj liniji Kneza Pavla: Elena Petrovna Trubecka Demdova, Aurora Pavlovna Demidova, Marija Pavlovna Demidova, Jovanka Nenadović, Jelena Petrović, Persida Karadjordjević, Kleopatra Karadjordjević. Sve do jedne bile su mnogo moćne žene! Opširnije o pretkinjama Kneginje Jelisavete pisaću u nekom drugom tekstu.
|
|
Zahvaljujući njenim naporima Viši sud u Beogradu je 15. decembra 2011. godine rehabilitovao Kneza Pavla Karađorđevića (namesnika Kraljevine Jugoslavije). Tako je poništena odluka državne komisije iz septembra 1945. godine kojom je Knez Pavle proglašen ratnim zločincem i oduzeta su mu sva građanska prava, sva imovina i doživotno je zabranjeno njemu i njegovoj porodici povratak u zemlju. Ovom odlukom državnog suda ispravljena je velika istorijska nepravda. Tada je Kneginja Jelisaveta izjavila: “Mnogo sam srećna. Znam da i moj otac to negde oseća. I zato mi je, u isto vreme, i mnogo teško jer znam koliko je on patio zbog toga što je sve što ima dao svojoj zemlji, a tako mu se vratilo. Ali, sada mu i Srbija lepšim vraća. I ja znam da će i Srbiji biti bolje. Živela sam za ovaj trenutak i nadala mu se. Ne možete ni da zamislite koliko sam srećna što je nepravda prema mom ocu Knezu Pavlu konačno ispravljena. Žao mi je, jedino, što vest on ne može da čuje. Ona bi mu bar malo zalečila patnju i rane, zbog optužbi, koje su ga bolele i pod čijim pritiskom je, posle, završio i svoj život van otadžbine koju je toliko voleo. Zato ću učiniti sve da ga vratim i sahranim u Srbiji. To, posle rehabilitacije, verujem, neće biti tako teško.”
21. septembra 2012. godine na Oplencu su sahranjeni Knez Pavle, Kneginja Olga i Knežević Nikola, posle eshumacije u Lozani (Švajcarska) 28. septembra, gde su tela bila prvobitno sahranjena. Preneti su u Srbiju i položeni su u kriptu crkve Svetog Đorđa na Oplencu, pored svojih predaka, 6. oktobra 2012. godine, uz najveće državne počasti. Kovčeg Kneza Pavla u kriptu su spustili pripadnici državne Garde, a Knjeginju Olgu i Kneževića Nikolu mladići obučeni u šumadijsku narodnu nošnju. Važno je napomenuti izjave najviših zvaničnika države i crkve s obzirom da je država bila učesnik i počinilac nepravde. Patrijarh Srpske pravoslavne crkve se obratio rečima: „Posle 70 godina ispravljena je velika istorijska nepravda prema Knezu Pavlu koji je bio veliki patriota“.
21. septembra 2012. godine na Oplencu su sahranjeni Knez Pavle, Kneginja Olga i Knežević Nikola, posle eshumacije u Lozani (Švajcarska) 28. septembra, gde su tela bila prvobitno sahranjena. Preneti su u Srbiju i položeni su u kriptu crkve Svetog Đorđa na Oplencu, pored svojih predaka, 6. oktobra 2012. godine, uz najveće državne počasti. Kovčeg Kneza Pavla u kriptu su spustili pripadnici državne Garde, a Knjeginju Olgu i Kneževića Nikolu mladići obučeni u šumadijsku narodnu nošnju. Važno je napomenuti izjave najviših zvaničnika države i crkve s obzirom da je država bila učesnik i počinilac nepravde. Patrijarh Srpske pravoslavne crkve se obratio rečima: „Posle 70 godina ispravljena je velika istorijska nepravda prema Knezu Pavlu koji je bio veliki patriota“.
|
|
Predsednik Srbije izgovorio je da će ovim gestom Srbija skinuti sa leđa deo teškog tereta koji je sama natovarila na sebe. Sasvim je nebitno ko je bio u tom trenutku predsednik koji je to izgovorio, značajno je da je sahrani prisustvovao i ove reči izgovorio kao najviši državni organ: “Ovo je veliki dan za Srbiju. Svi građani, bez obzira na lična uverenja i verska ubeđenja, trebalo bi da budu ponosni što odužujemo dug prema precima. Danas potomcima ukazujemo na jedini put kojim mogu da stignu do samopoštovanja i poštovanja drugih. Danas na Oplencu ispravljamo nepravdu koja je počinjena prema knezu Pavlu, onome koji je doživeo čestu srpsku sudbinu – da bude uvažavan u svetu, a osuđen u svojoj otadžbini. Predajemo njegove mošti svetoj srpskoj zemlji. On će da nađe smirenje pored svojih predaka i potomaka, a nama ostaje da se molimo za njegov večni mir, za spasenje njegove duše, i da radimo predano i danonoćno za mir i prosperitet Srbije koju nam je ostavio, da je čuvamo i očuvamo za naše potomke.”
Princeza Jelisaveta, voljena ćerka kneza Pavla Karađorđevića, prisutnima se obratila rečima: “Danas jedna velika nepravda više ne postoji. Jedna velika rana je zatvorena i zahvaljujem predsedniku Srbije što je moj otac ponovo u Srbiji. Živela Srbija!”
Princeza Jelisaveta, voljena ćerka kneza Pavla Karađorđevića, prisutnima se obratila rečima: “Danas jedna velika nepravda više ne postoji. Jedna velika rana je zatvorena i zahvaljujem predsedniku Srbije što je moj otac ponovo u Srbiji. Živela Srbija!”
Danas u svojoj 83-oj godini Kneginja Jelisaveta svakodnevno živi kao savremena žena jedan izuzetno aktivan i društveno angažovan život. Slika, piše knjige, organizuje izložbe, bavi se humanitarnim radom, putuje, uživa u pripremanju hrane, voli da provodi vreme sa svojim emotivnim partnerom sa kojim je već 30 godina u ispunjenom i srećnom partnerskom odnosu. Voli da provodi vreme sa svojom potomstvom - ćerkama, sinom i svojim unukama.
S obzirom da se bavim sportom i da radim kao fitnes trener, značajno mi je da poznate ličnosti promovišu fizičko vežbanje, zdrav način života i uopšte pozitivan stav prema životu i svetu koji nas okružuje. Princeza Jelisaveta je celog života bila sportski aktivna, ne puši, zdravo se hrani. Podjednako kao što vodi računa o duhovnom i kulturnom životu, revnosno se brine o svom telu. Prenosim vam reči Kneginje: “Uvek sam bila aktivna, uvek sam volela sport, bicikl, skijanje, plivanje, fitnes. Vežbam svaki dan. Vežbam jogu svakog jutra sama, deset-petnaest minuta. Na fitnes idem dva-tri puta nedeljno.”
Ovaj tekst prvenstveno piše moja duša koja se raduje što je savremenik i svedok jedne značajne istorijske ličnosti iz naroda kome pripadam. Godinama u mislima zapisujem ove reči a sada mogu da ih podelim i sa svima vama. Neka vam posluže kao inspiracija. Njena svaka reč je mudrost, odmerena, sažeta i duhovita. Pogledajte ekskluzivni intervju koji sam uradio sa Kneginjom Jelisavetom. Hvala vam što ste pročitali tekst do kraja i neka vam posluži za najveće dobro, za dobro vaše porodice i vašeg naroda kojem god da pripadate.
Završio bih rečima Kneginje Jelisavete koje je izgovorila u jednom od intervjua:
„Ovo je moja lična filozofija: čovek može da bira da li je ono što mu se dešava pozitivno ili negativno. Ja biram da sve oko sebe pretvorim u pozitivno. To može svako. Svi mi sa sobom kroz život nosimo ono što se u engleskom kaže pain body. To je senka koja nas tera da patimo, kritikujemo, budemo tužni ili besni na nešto. Kad se toga oslobodimo, patnja i bol postaju nepotrebni. Nemamo zbog čega da se žalimo. Ne volim patetiku, mrzim da sebe vidim kao žrtvu.”
Ukoliko ste zainteresovani za radionice "Sila Roda - Anđeosko Ozdravljenje" koje vodim, više o njima možete pročitati ovde.
Pozivam vas i da zapratite moju Facebook stranicu - Život u Simfoniji , kao i moj YouTube kanal gde možete pratiti mnoge zanimljive sadržaje koje obrađujem.
Napomene: U ovom tekstu izneo sam lična sećanja i delove razgovora koje sam lično vodio sa Kneginjom Jelisavetom. Takođe od izvora koristio sa autorske televizijske intervjue novinarke Mire Adanje Polak, kao i novinske članke Dragoslava Grujića i Igora Karanova koji su razgovarali sa Kneginjom. Od literature knjiga “Konačna istina” Veroslava Rančića i “Knez Pavle Karađorđević” Nila Balfula.
Takodje, sugerišem vam da obavezno pogledate predivnu izložbu u Isorijskom muzeju Srbije posvećenu Kneginji Jelisaveti pod nazivom “Kneginja Jelisaveta, dugo putovanje kući (Uzbudljiva priča o traganju za identitetom)” koja će biti otvorena do 14. novembra 2019.godine.
Svetislav Vasilić
S obzirom da se bavim sportom i da radim kao fitnes trener, značajno mi je da poznate ličnosti promovišu fizičko vežbanje, zdrav način života i uopšte pozitivan stav prema životu i svetu koji nas okružuje. Princeza Jelisaveta je celog života bila sportski aktivna, ne puši, zdravo se hrani. Podjednako kao što vodi računa o duhovnom i kulturnom životu, revnosno se brine o svom telu. Prenosim vam reči Kneginje: “Uvek sam bila aktivna, uvek sam volela sport, bicikl, skijanje, plivanje, fitnes. Vežbam svaki dan. Vežbam jogu svakog jutra sama, deset-petnaest minuta. Na fitnes idem dva-tri puta nedeljno.”
Ovaj tekst prvenstveno piše moja duša koja se raduje što je savremenik i svedok jedne značajne istorijske ličnosti iz naroda kome pripadam. Godinama u mislima zapisujem ove reči a sada mogu da ih podelim i sa svima vama. Neka vam posluže kao inspiracija. Njena svaka reč je mudrost, odmerena, sažeta i duhovita. Pogledajte ekskluzivni intervju koji sam uradio sa Kneginjom Jelisavetom. Hvala vam što ste pročitali tekst do kraja i neka vam posluži za najveće dobro, za dobro vaše porodice i vašeg naroda kojem god da pripadate.
Završio bih rečima Kneginje Jelisavete koje je izgovorila u jednom od intervjua:
„Ovo je moja lična filozofija: čovek može da bira da li je ono što mu se dešava pozitivno ili negativno. Ja biram da sve oko sebe pretvorim u pozitivno. To može svako. Svi mi sa sobom kroz život nosimo ono što se u engleskom kaže pain body. To je senka koja nas tera da patimo, kritikujemo, budemo tužni ili besni na nešto. Kad se toga oslobodimo, patnja i bol postaju nepotrebni. Nemamo zbog čega da se žalimo. Ne volim patetiku, mrzim da sebe vidim kao žrtvu.”
Ukoliko ste zainteresovani za radionice "Sila Roda - Anđeosko Ozdravljenje" koje vodim, više o njima možete pročitati ovde.
Pozivam vas i da zapratite moju Facebook stranicu - Život u Simfoniji , kao i moj YouTube kanal gde možete pratiti mnoge zanimljive sadržaje koje obrađujem.
Napomene: U ovom tekstu izneo sam lična sećanja i delove razgovora koje sam lično vodio sa Kneginjom Jelisavetom. Takođe od izvora koristio sa autorske televizijske intervjue novinarke Mire Adanje Polak, kao i novinske članke Dragoslava Grujića i Igora Karanova koji su razgovarali sa Kneginjom. Od literature knjiga “Konačna istina” Veroslava Rančića i “Knez Pavle Karađorđević” Nila Balfula.
Takodje, sugerišem vam da obavezno pogledate predivnu izložbu u Isorijskom muzeju Srbije posvećenu Kneginji Jelisaveti pod nazivom “Kneginja Jelisaveta, dugo putovanje kući (Uzbudljiva priča o traganju za identitetom)” koja će biti otvorena do 14. novembra 2019.godine.
Svetislav Vasilić
|
Radionica
Anđeosko Ozdravljenje - Sila Roda Blagoslov PredakaNedelja 27.10.2019. od 17h
|
|
